У концертној сали Школе за основно музичко образовање у Кули одржано је поетско-драмско-музичко вече ,,Поема о Ленки и Лази“. Манифестацију је организовала Библиотека ,,Жикине стазе“ из Куле, а публика је имала прилику да ужива у програму посвећеном великој љубавној причи Ленке Дунђерски и Лазе Костића, кроз поезију, драмски израз и музику.

У програму су учествовали: Зденка Трифуњагић у улози Ленке Дунђерски, Ервин Газдаг у улози Лазе Костића, Драган Дмитров, сликар и сценограф, Иван Лешчешен, кантаутор, Ивана Уранкар, рецитатор, Филип Пронек, рецитатор, и Поп хор Кула, под диригентском палицом Милице Алексић.

Уредник Библиотеке ,,Жикине стазе“, Филип Пронек, истакао је да је учеснике поеме упознао на једној вечери поезије у Житишту, те је на тај начин и дошло до ове вечери. Пронек је нагласио да је иста за њих имала и велики значај, имајући у виду да је недавно њихова библиотека прославила годишњицу постојања:

„Организатор овог вечерашњег сабрања, односно поеме о Ленки и Лази, јесте Библиотека „Жикине стазе“ из Куле. Желим да истакнем да је библиотека ове године, тачније 9. маја, прославила свој први рођендан. Основана је 9. маја 2025. године и током своје прве године постојања приредила је два оваква догађаја.

Једно вече било је посвећено сећању на Живојина Жику Куљанчића, чије име библиотека и носи, а друга манифестација је ово музичко-поетско-драмско вече — поема о Ленки и Лази.

До овог догађаја дошло је тако што сам вечерашње актере, Ервина Газдага и Зденку Трифуњагић, као и њиховог колегу, ликовног уметника и сликара Драгана Дмитрова, упознао на једној вечери поезије у Житишту, где је организовано вече поезије и вина. Са њима већ око две године имам лепу сарадњу и пријатељско познанство.

Тако смо дошли на идеју да гостују у Кули и да кулској публици представе поему о платонској љубави Јелене Ленке Дунђерски и Лазара Лазе Костића. Драго ми је што су прихватили наш позив и што су вечерас гостовали у Кули.

Надам се да ће бити прилике да нам поново дођу са неким новим комадом, а ја им се још једном захваљујем и верујем да ће се наше дружење и сарадња наставити и у будућности.“

Зденка Трифуњагић и Ервин Газдаг, глумци који су учествовали у програму рекли су да им је веома драго што су, након великог броја градова, дошли у Кулу. Истакли су и то да они уживају у свом послу, па и у извођењу ове поеме која је стекла велике симпатије гледалаца:

„Ово нам је седмо извођење поеме. Почели смо једним наступом у Скадарлији и мислили смо да ће се на томе све завршити. Међутим, поема се допала публици, па су уследили наступи у Бочару, Новом Саду, Зрењанину, Кикинди, Уздину… Направили смо један леп круг по Банату, али и шире, по Војводини.

Све је наишло на веома леп одзив публике. Већ нас очекују наступи у Румунији, Житишту, као и још неки термини који су већ заказани или ће тек бити. То нас посебно радује, јер значи да постоји интересовање и да је публика препознала оно што радимо.

На питање колико је важно да се овакве теме обрађују и колико је захтевно из глумачког угла радити овакву поему, могу да кажем да ми нисмо професионални глумци. Ми смо аматери који све ово раде из чисте љубави, а управо то, можда, даје посебну тежину целој причи. Наш циљ је да публици пренесемо ту ванвременску љубав, која је у неком времену можда била сматрана неморалном, а данас је и текако прихваћена. Уосталом, да није било те љубави, не би било ни „Санта Марије дела Салуте“, нити многих других великих дела Лазе Костића.”

Кантаутор Иван Лешчешен рекао је да Лаза Костић представља, без сумње, једну легенду која живи, те да је прича о платонској љубави превазишла подручје са кога долази, а да ми имамо ту срећу да живимо баш на том подручју:

„Лаза Костић је, на неки начин, легенда која живи не само на овим просторима, иако је управо овде стварао, живео и оставио најдубљи траг. Његово дело и прича о њему посебно су блиски овом поднебљу.

Међутим, прича о снази платонске љубави одавно је превазишла границе овог простора. Ми имамо срећу да живимо управо на подручју којим су се некада кретали и Лаза и Ленка — Ленкин траг остао је у Србобрану, а Лазин у Сомбору.

Налазимо се негде на средокраћи њихових путева, места на којима су се сусретали, и чини се као да тај дух и данас живи међу нама, као да је и даље присутан.

То се осећа и вечерас, кроз људе који су били овде. Та емоција и та прича преносе се на нове генерације, а можда је управо то и најважнија порука свега — да љубав живи. Па макар била и платонска, она траје и оставља траг“.