У Културном центру Кула премијерно је изведена позоришна представа „Сумња“, настала по тексту америчког драмског писца Џона Патрика Шенлија, у режији Слободана Станковића. С обзиром на то да Кула има дугу традицију неговања драмског аматеризма, како међу младима тако и међу одраслима, и да се годинама успешно позиционира на културној мапи Војводине, Србије и региона, и за ову представу тражила се карта више, а глумци су награђени громогласним аплаузом.

Редитељ Слободан Станковић истакао је да је велика част радити у Културном центру Кула, будући да су овде људи који заиста желе да се посвете позоришту и да глуме из љубави. Он је нагласио да је премијера у позоришту посебан тренутак, када и публика и ствараоци први пут заједно откривају како представа функционише:

,,Заиста је велика част радити у Културном центру Кула. С друге стране, постоје технички услови, слични онима у неким мањим професионалним позориштима, што омогућава да се направи квалитетна позоришна представа. Оно што је најважније јесте да постоје људи који заиста желе да се посвете позоришту на начин који сама реч аматеризам и подразумева – да нешто радимо из љубави. За сваку је похвалу то што, без обзира на године, сви ти људи заиста остављају део себе овде. Зато је ово прилика да представа буде позив свима који можда мисле да би могли да се опробају у сценском стваралаштву и да осете ове даске које живот значе. Што се тиче премијерног извођења, ја волим да кажем да је премијера једна велика генерална проба. Тада први пут не само глумци и редитељ, већ и публика, откривају шта функционише, а шта не. Имао сам ту част да седим у публици и да заиста осетим како публика дише“.

Како је додао, представа истражује границу између сигурности и несигурности, сумње и вере, кроз причу о дечаку који одраста у Америци шездесетих година и суочава се са бројним ауторитетима и изазовима:

,,Оно што је важно када је у питању овај жанр, психолошка драма, јесте да публика све време прати причу са посебном пажњом и усредсређеношћу. Мени је најважније да публика изађе из сале са питањем, а не са готовим одговором. Ове године смо се одлучили за текст који не нуди одговоре, већ поставља сумњу као својеврсни еквивалент сигурности. Истражујемо границу између сигурности и несигурности, између сумње и вере. На крају, ово је прича о једном дечаку, црном дечаку из Америке шездесетих година, који се бори са ауторитетима – са родитељима, са вршњацима, али се на крају избори и сам са собом. Од дечака који је одбачен и који је предмет сукоба, односно носилац читаве приче, долази до спознаје да се право питање смисла живота поставља онда када човек покуша да пронађе самог себе“.

Једну од главних улога у представи тумачи Лука Фолк, који каже да му је овај лик по годинама близак, што му је помогло у глумачком приступу. Он је додао да је рад са редитељем Станковићем био позитивно искуство, посебно због добре комуникације током процеса рада:

,,Улога сама по себи јесте захтевнија, али је некако и најприближнија мојим годинама. Последње две-три године играо сам мање улоге које су, иако са мање текста, носиле много већи терет и одговорност. Сада сам некако успео да се вратим у те године и да замислим тог дечака. Ово нам је прва година да радимо са Слободаном Станковићем. Он је наших година, па је комуникација лака. Немаш тај страх од ауторитета и не гледаш редитеља само као некога ко је изнад тебе, већ више као пријатеља који је ту са добром намером. Мислим да је он свој посао радио добро. Било је и добрих и лоших проба, али то је сасвим нормално. На крају дана, мислим да смо направили нешто што вреди. Ипак, редитељ је тај који у позоришту има последњу реч. Свидело се то нама или не, ми можемо да дамо своје примедбе и предлоге, али он зна зашто је нешто рекао или тражио. На крају морамо да прихватимо ту визију и да радимо у складу са њом. Срећом, није било неких већих неслагања или сукоба у мишљењима“.