У просторијама библиотеке у Кули одржана је промоција књиге „У загрљају принца таме“, ауторке Симониде Милојковић. Поред промоције, присутни су имали прилику да кроз дискусију размене утиске са ауторком, али и да се дотакну тема у вези са свакодневним искушењима којима су млади изложени, са акцентом на друштвене мреже и замке које на истима вребају. Роман „У загрљају принца таме“ бави се активностима секти које су присутне свуда око нас. Прича доноси и детаље случајева с којима се ауторка сусрела волонтирајући у организацији која помаже младим жртвама сатанистичких секти.

Када је реч о ауторки, Симонида Милојковић је српска књижевница и новинарка. Пише од 2007. године када је објавила свој први роман „Грабљивица“, један од најпродаванијих романа на Балкану у последње три деценије, чији је тираж досегао више од 200 хиљада примерака. Неколико година је волонтирала у удружењу „ЗИД“ које се бави извлачењем младих из секти и њиховом рехабилитацијом. Говорећи о једном од горућих проблема са којим се наше друштво сусреће, она је рекла да је око 700 хиљада људи у нашој земљи жртва неког вида сектног деловања. Напоменула је и да су деца и млади веома често на мети, а да не постоји њихов одређени профил, већ у замку секти најчешће упадају деца која су социјално занемарена од стране својих родитеља:

„Према процени Европске федерације за борбу против секти око 700 хиљада становника Србије су жртве неке врсте сектног деловања, почевши од хороскопа па до сатанизма. То је због тога што се од двехиљадитих година наовамо редефинисао појам секте тако да сектно деловање не мора да врши велика и масовна умрежена група или нека група локалног типа, већ исто може да врши и појединац а оно се препознаје тако што они, користећи нечију позицију незнања и немоћи, пласирају учења, технике и вештине од којих ће људи имати здравствени, материјални и социјални губитак. Када говоримо о вребању секти код деце, морам да истакнем да не постоји профил деце, а чак не постоји ни одређени тип породице. Обично наилазим на питања да ли су најчешће на мети дисфункционалне породице али то заиста није најчешћи случај. Оно што сам успела да закључим након три године рада на терену јесте то да су људи, услед тешког начина живота и пуно посла, занемарили своју децу у смислу да не разговарају са њима. Ниједна катастрофа се не дешава преко ноћи тако да апелујем на родитеље да разговарају са својом децом сваког дана, па макар било то и пола сата разговора. Они ће променити ситне промене када је у питању неко неуобичајено понашање и то јесте један процес који води у замку секти и порока. На пример, нико није узео одмах иглу да се убоде у вену већ је прво почео да користи марихуану и даље се зна где тај пут води. Родитељ, уколико познаје своје дете, приметиће промене у понашању свог детета, као и у ритму сна и појави неких нових пријатеља у њиховим животима. И код болести зависности сектног деловања је слична ситуација а неки од знакова, иако није увек тако, могу да буду и стилови облачења и тетовирање. Сада је то мода али треба обратити пажњу шта је на тетоважама јер припадници секти осећају потребу да истичу своје симболе. Уколико су у питању мртвачке главе, три шестице, пентаграм или обрнути крст, то је онда поуздан знак да је дете упало у сатанизам и да му треба што пре помоћи“.