У Дому културе у Липару одржана је промоција књиге „Огњена Марија ливањска“, аутора Буда Симоновића. У оквиру промоције приказана је изложба фотографија под називом „Срби Ливањског поља – трагови кроз векове“. Присутне је благословио протојереј Предраг Црепуља, парох бајшански, а у оквиру музичког дела програма наступио је „Византијски хор“ из Бачке Тополе. Организатори промоције су Српска православна црквена општина Липар и Удружење ,,Огњена Марија ливањска“.

Када је о књизи реч, она се бави усташким злочинима над Србима у Ливну и околини почињеним у пролеће и лето 1941. године, а поновљеним у ратовима деведесетих година. Књига представља потресно сведочанство о злу и сумраку ума злочинаца који су одузели животе стотинама Срба у овом делу Босне и Херцеговине, али и трајно сећање на примере добротворства и залагања бројних Хрвата и Муслимана за своје комшије српске националности. Присутнима су приказани и архивски материјали из времена Независне државе Хрватске, као и снимци ексхумације жртава из јаме Равни Долац 1991. године, која представља део ауторове личне архиве.

Аутор књиге Будо Симоновић рекао је да он пореклом није везан за Ливањско поље, али да га је сама прича пронашла, па се пре више од тридесет година упустио у расветљавање трагедије српског народа на овим просторима. Симоновић је напоменуо и то да се величина страдалног српског народа огледа у изостанку освете, а да је на страдање и тугу одговорено у форми  „феникса из пепела“, односно – животом:

„Ове године се навршава тачно 35 година од кад сам ја први пут дошао на подручје Ливна и околине и почео да се бавим том тешком и мучном причом о страдању српског народа на том подручју. Она по много чему превазилази све оно што се зна о усташким злочинима почињеним током 1941. године. Сасвим случајно сам сазнао за једно село код Ливна које има необични споменик на којем су уписана само имена домаћина и поред њих број жртава из те куће. Навешћу само пример Петра Црногорца из чије куће је побијено седамнаесторо њих, а таквих примера, нажалост, има много. Потом су ми казали да у том селу живи једна жена која је била више од месец дана у јами и спасили су је. Нисам никада раније био у Ливну, па сам кренуо на невиђено, нашао сам мог колегу Света Љубоју, дописника „Ослобођења“, кога такође нисам знао до тог дана и они су ме упутили у село Челебић. То је једно прелепо село, неких двадесетак километара удаљено од Ливна, које је данас, нажалост, готово сасвим пусто и у ком практично нема ни Срба ни Хрвата. У том селу сам нашао једну дивну старицу, Стану Црногорац, која ми је испричала ту мучну и тешку причу и тек на крају ми је казала да је укупно четртнаесторо њих преживело. То је био тренутак када сам схватио да нема ништа од само једне репортаже и да треба да почнем да се бавим причом ширег карактера, односно да је то прича за књигу. Више од годину дана је трајала потрага, направио сам прво издање и промоција је одржана 10. августа 1991. године, на дан када су сахрањени посмртни остаци тих жртава. Неких петнаест година касније направио сам ново, допуњено издање и поред двадесетак јама и стратишта у њој се налази и списак од 1587 имена оних који су страдали, заједно са годином рођења и местом страдања, тако да нема погађања већ су у питању живи докази. Говорећи о самој суштини књиге, прича се углавном заснива на казивањима преживелих јер ја сам успео да пронађем све оне који су били и даље живи у том моменту, а који су имали сећање на та страдања“.