Прошле године започети су радови на реконструкцији зграде будућег музеја и библиотеке у Кули. Радови иду својим током, а љубитељи културе, историје и традиције не могу да дочекају отварање. Ипак, мало је познато да музејска збирка већ постоји у Кули. Наиме, у Улици Петра Драпшина налази се „Музеј старих ствари“, јединствено место које обухвата чак око 500 експоната. Најстарији експонат има 150 година, а њихова палета је разноврсна: од ђерма, пољопривредног алата, посуда за зачине старих неколико деценија, па до легендарног „Слободиног“ усисивача који вероватно и даље има своју сврху у неким домовима и који се, сасвим сигурно, далеко чује.

Власник овог музеја, антиквар и рестауратор Миле Вујновић, каже да је сасвим спонтано почео да се интересује за ову област  и да је имао велику помоћ људи из Куле и околине који су својевољно доносили експонате из својих кућа. Вујновић је рекао и то да је свако добродошао да види музеј и да се нада да ће доћи до сарадње са основним школама, јер ђаци свакако имају шта да виде када је реч о историјској вредности:

– Господине Вујновићу, како и када сте почели да се бавите овим послом?

„Искрено говорећи, разболео сам се и нисам знао шта да радим и дошао сам на идеју да се тиме занимам и утрошим време. Нисам смео да радим тешке послове и онда сам почео да сакупљам антиквитете. Рестаурирао сам старе ствари које сам добијао, излагао сам и полако сам прикупљао, па сам тако стигао до овог броја који сада имам. Има још ствари које се могу наћи, али веома тешко ходам и не могу да идем и да их тражим по Кули и околини.“

– Да ли се љубав према антиквитетима можда родила у млађим данима?

„Право да вам кажем, нисам о томе ни размишљао када сам био млад. Бавио сам се трговином, то ми је била примарна делатност, а ето, под старе дане сам се сетио тога, кренуо помало и догурао до овде“.

– Можете ли отприлике рећи број старих ствари које Ваш музеј садржи ?

„Не бих знао рећи, а исто тако не бих да претерујем. Сигурно има више од 500 комада старих ствари, а најстарија је умиваоник који је стар око 150 година. То ми је дао Драган Томић, то је био умиваоник његове прабабе. Ја сам га рестаурирао, дотерао и на крају изложио. Најдражи су ми ветеринарски инструменти од мог покојног оца јер то представља једну лепу успомену на њега“.

– Да ли се људи јављају и нуде ствари које имају у својим домаћинствима?

„Доста је тога било у почетку, али сада морам да признам да се слабо јављају. Сви су незаинтересовани из мени непознатог разлога. Да ли се боје да ја то не продам или је нешто друго у питању, заиста не знам. Ниједну ствар нисам продао, већ је све што је стизало и изложено у музеју“.

– Колико је било тешко доћи до крајње реализације идеје музеја ?

„Било је веома тешко и требало је доста времена да се обиђе и уради посао око сакупљања и рестаурације. Знао сам да радим до поноћи, и више ако ми нешто иде од руке. Имао сам и грдњу од жене зашто не улазим у кућу, али сам настављао да радим док нисам завршио посао, а епилог је овај музеј“.

– Ако неко жели да донира антиквитете, како може да дође до Вас?

„Ја сам увек ту, моја адреса је Петра Драпшина 99 у Кули и свако може да дође и да донесе нешто ако има, ја ћу бити веома захвалан“.

– Да ли посетиоци долазе да виде „Музеј старих ствари“?

„Морам да кажем да долазе. Чак су неке учитељице рекле да ће да доведу децу да виде те старе ствари јер то јесте једна врста битне историјске лекције“.

– Неизбежан део је усисивач „Слобода“, као и мноштво других ствари из периода социјализма. Можете ли нам рећи које тачно ствари имате прикупљене, а да припадају том периоду ?

„Тај усисивач је малтене свака кућа имала и нормално је да сам га уврстио у своју музејску збирку. Имам и доста такозваних „стабилних“ телефона, затим је ту и застава Социјалистичке Републике Србије, као и Титова слика, због које су ми доста пребацивали, али ја сам се родио у то време и то је део мог живота. Немам неку посебну жал за тим периодом, али мени је тада било добро. Имао сам где да излазим, ишао сам на море сваке године, нико ме није дирао, спавао сам где сам хтео без страха за своју безбедност и напросто сам морао да посветим део простора и том времену“.

– Какав је план за будућност када је Ваш музеј у питању ?

„Надам се да ћу успети да сакупим паре да направим надстрешницу, а друга жеља ми је да набавим паорска кола, иако не волим да држим експонате напољу због временских услова.“

– Да ли неко од млађих нараштаја има жеље да једног дана настави ову причу?

„Ако син буде хтео нека настави са вођењем музеја једног дана, мени ће свакако бити драго. Видећемо, о том –  потом, ја сам ту, ово ми је главна занимација, па имам још мноштво идеја у неком наредном периоду“.

– Кула треба да добије музеј у центру града, а један музеј је већ ту. Може ли ово место да буде препознато као потенцијал са аспекта туризма?

„Када бих направио надстрешницу овај музеј би свакако добио велики плус. Ваљало би и обићи села у околини и пронаћи ствари које немам, али то је за мене, због здравља, доста тежак део посла“.

– Када неки антиквитет дође код Вас, како тече процес рестаурације?

„Најпре скидам сву рђу, а затим прелазим заштитном фарбом, саставим га и излажем. Ако је предмет од дрвета, онда ишмирглам стару фарбу, а ако треба и изгитујем. Уколико треба да се направи нешто од дрвета ту је комшија Лацика Бертрон који ми много помаже при рестаурацији и велико му хвала на томе“.

– Колика је, по Вашем мишљењу, свест међу народом када је у питању музеј ?

„Доста људи, када их питам да ли желе да виде музеј, позитивно реагује. Има баш много људи којима је ова прича интересантна, а посебно ме радује то што су у питању људи млађег животног доба“.

– Једна занимљива историјска чињеница везана је за Ваш музеј. Наиме, ово је у прошлости била назаренска богомоља. Како је дошло до тога да она буде претворена у музеј ?

„Јесте, музеј је некада био верски објекат назарена. Ту су ишли моји прабаба и прадеда, као и баба и деда, и они су били оснивачи те верске заједнице. Како је време протицало, људи су умирали и остао је на крају један човек који је понудио мом сину да плати препис из црквеног у приватно власништво. Син је пристао, платио је и сада је то музеј старих ствари. Сам објекат је стар сигурно 150, а можда и 200 година и испратио је многе генерације, те је сам по себи од великог значаја“.

– У које време и којим данима могу да дођу посетиоци да виде ваш музеј?

,,Посете су могуће свакога дана, пошто сам ја код куће и нигде не идем. Улаз је бесплатан, ја то не наплаћујем и мени је драго када дођу посетиоци. Стари људи долазе да се подсете како је било у њихово доба, а млади да виде како су старије генерације радиле и функционисале. Ко год има жељу да дође – добродошао је. Улица је Петра Драпшина, број куће 99 и никакав проблем није да се дође, види и осети дух неких давно прошлих времена“.