У организацији Српске ратарске читаонице у Kули одржано је предавање под називом „Салаши у Kули“. Салаш је, у ширем смислу, пољско имање с кућом и економским зградама (стаје, амбари, чардаци), а у грађевинском смислу традиционални тип панонске куће за становање, а о овом својеврсном симболу наших крајева нешто више је рекао Воја Ачански, грађевински инжењер са дугогодишњим искуством, али и врсни познавалац кулске историје и прилика који је много пута своје речи преточио у сјајне текстове.

Говорећи о салашима, Ачански је дао пример из историје и детаљно је описао салаш Светислава Ранкова. Он је, такође, рекао да је развој салаша блиско повезан са одлуком из времена Краљевине Југославије о умањењу великих поседа, а да је стекао утисак да је смањењу броја салаша допринела модернизација пољопривредне производње:

„Када говоримо о салашима, морам да кажем да је 1925. године краљ Александар наредио да се умање велика имања која су некада држали Немци и ограничио их је на 500 јутара. Потом су та имања распродавана, а једно такво имање купио је Светислав Ранков и то имање је било веома интересантно из разлога што је било самодовољно. Такође, оно се простирало на три брежуљка. Интерсантно је било да су на салашима били и пчелињаци где су се добијали мед, восак и млеч. Опредељења су била различита, али је заједничко то што је на салашима било све концентрисано и увек је било воље да се ради. Било је и лепо то што су се газда и слуга слагали и није био класичан подређен однос, већ је слуга ту јео и спавао те је разумевао шта се на салашу дешава и својим примедбама је помагао да се нешто ваљано и боље уради него што би то газда урадио. Када говоримо о смањењу броја салаша и њиховом нестанку, стичем утисак да су салашима пресудиле модерне пољопривредне машине јер је нестало упрегање коња ујутру већ су сељаци седали у свој трактор и отишли до своје њиве. Дакле, оног момента када су пристигли трактори са салашима је било готово“.