U okviru proslave Svetonikolajevskih dana, istoričar Miroslav Ilić održao je u sali Doma kulture u Sivcu predavanje pod nazivom „Ledena tišina“, čija je tema bila racija u Novom Sadu i južnoj Bačkoj 1942. godine. Ilić je naveo da se niti jedan zločin ne treba gurati pod tepih, ali i to da su dve države, Srbija i Mađarska, dočekale istorijski momenat da su njihove veze nikada jače i međusobna saradnja nikada veća:

„Prošlost je, naravno, opterećena i nekim ružnim stvarima i, kada govorimo tragičnim stranicama naše istorije, mi to ne činimo motivisani željom za širenjem revanšizma i prezira prema susednim narodima. Naprotiv, mi Srbi nemamo tu iskonsku potrebu da nekoga mrzimo. Mi smo čeda svetog Save, mi smo ostvaren narod sa dugim istorijskim trajanjem i prirodno je za srpsko biće da ne zauzima stav superiornosti prema bilo kome. Bogu hvala da je tako i to je nasleđe svetog Save koje se baštini u našem narodu već vekovima. S tim u vezi, mi imamo obavezu da negujemo kulturu sećanja i da kažemo i ono što je ružno. Ako mi pokažemo sposobnost da prevaziđemo najteže epizode iz naše istorije, mi ćemo imati šta da kažemo našim svetiteljima. Saradnja sa Mađarskom u današnje doba je za svaku pohvalu i pričanje o svemu onom što je i ružno je jedini način da budemo pravilno shvaćeni a ne da pričamo tajno i iza leđa. Na kraju krajeva, nema više Udbe, nema Titove Jugoslavije, nema više straha i mi treba da svedočimo istinu i samo kroz to svedočenje mi ćemo shvatiti punoću istorije srpskog naroda i koji su putokazi ka građenju naše perspektive.“

Prema dostupnim podacima, u južnoj Bačkoj 1942. godine, u toku Racije, ubijeno je skoro 4 hiljade ljudi, od toga preko 2 i po hiljade Srba, nešto više od hiljadu Jevreja, a takođe je stradalo i nekoliko desetina Mađara, Rusina, Roma i Rusa. Iako je srpsko-mađarska prošlost bila prožimana nimalo prijatnim istorijskim događajima, današnja intenzivna i obostrano korisna saradnja dve stabilne i suverene države kakve jesu Srbija i Mađarska govore o tome da istorija jeste učiteljica života i da se na kraju uvek može naći kompromis u pravcu rasta i razvoja.