Јуче се навршило тачно 50 година од догађаја који је обележио тадашњи југословенски фудбал, од чувених квалификација за улазак у Прву лигу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у којима је Црвенка изборила статус прволигаша, па се, с разлогом, помињала као куриозитет светских размера. Наиме, уз рукометаше Црвенке, већ староседеоце у најјачој југословенској лиги, уз раме су им стали фудбалери, тако да је тадашње село Црвенка великим словима записано на спортској мапи Југославије. Тог 12. јула 1970. године фудбалери Црвенке су у првом сусрету квалификација, пред својим навијачима угостили Слогу из Краљева. Тога недељног поподнева све је стало. Сјатила се сва Црвенка на стадион,  кафане радиле до почетка утакмице и после, колона аутомобила паркирани од улаза у Црвенку из правца Новог Сада  па све до излаза ка Сомбору, пољопривредници зауставили жетвене радове…И старо и младо се упутило да буду сведоци једног чуда које ће направити њихови фудбалери. Стадион Црвенке, који по неким мерилима у нормалним околностима прима пет хиљада гледалаца, уочи сусрета са Краљевчанима, био је дупло пунији. Седело се на атлетској стази, оближњим дрвећима и где год се указала прилика да се стане. Два гола Слободана Бобана Јованића и један Јовице Бешлина донели су капиталну предност од 3:0 фудбалерима Црвенке пред реванш у Краљеву. У реваншу безболан пораз и остварење најлепшег сна – пласман у Прву савезну лигу, и одмеравање снага са Црвеном звездом, Партизаном, Динамом из Загреба, Хајдуком из Сплита и другим прволигашима. Зато ће 12. јул 1970. године остати златним словима уписан у историји Фудбалског клуба „Црвенка“, али и у аналима фудбалског спорта на овим просторима, као сведочанство о једном времену када је и фудбалски „Давид“ могао да се носи са „Голијатима“.

Тренер Црвенке, Александар  Петровић – „ Пикавац“био је искусан стручњак и велики фудбалски зналац. Велике и неспорне заслуге за историјски тријумф Црвенке морају се преписати популарном „Аци Пикавцу“, али пре свега онима који су на терену остварили његове замисли. А то су били: Свилар, Миловановић, Јововић, Бачић, Јованић, Шанта, Чабаркапа, Остојић, Бешлин, Баста и Пушибрк.

Пет деценија након историјског тријумфа Црвенка се суочавала са финансијско материјалним и кадровским проблемима и тумарала од Друге лиге до Покрајинске, Зонске, Међуопштинске али никад није посрнула и угасила се. Изнедрила је сијасет бројних врхунских фудбалера, стручњака и учинила да сви они који су продефиловали кроз овај некадашњи фудбалски гигант постану пре свега добри и часни људи. А то и јесте највреднија мисија спорта.