Сивац

Сивац је насеље у општини Кула у Западнобачком округу. Положај Сивца у односу на конфигурацију земљишта на којем се налази, веома је карактеристичан за бачке прилике. Источни део села простире се на благим падинама лесне заравни Телечке, западни његов део на равном простору лесне терасе. Према последњем попису становништва из 2011. године у Сивцу живи 8029 становника.

Старо српско село Сивац први пут се помиње у Крушевском поменику, на почетку 17. века, међу записима православних монаха који су путујући сакупљали дарове и прилоге за Благовештенски манастир у Крушеву. Село је свакако настало много раније. Истраживачи прошлости Бачке у 16. веку везују његов настанак за место Телек у Бачкој жупанији. Пре Мохачке битке, 1526. године, они га убрајају међу вароши. На реконструисаној мапи Бодрошке и Бачке жупаније Телек се налази јужно од Таванкута. Покрај тог столећа, у турским пореским књигама из 1590. године насеље Телек са тридесет једном кућом сврстано је међу села Сомборске нахије. У истом попису налази се село Телекхаза (Телекхáз фалу) са двадесет девет кућа. У ранијим дефтерима, 1554. и 1570. године, ниједно од њих није забележено, али се у дефтеру из 1579. јавља се село Телекхаза са двадесет осам кућа. Телек је до Мохачке битке био једно од властелинских добара. После најезде Турака он је изгубио ранији значај, па се већи део становништва Срба преселио на југозападни део Телечке, неколико километара источно од данашњег Сивца. Отуда се у дефтерима помиње насеље Телек и село Телекхаза, некадашња варош која је касније сасвим запустела. По броју кућа нова насеобина Телек била је једна од већих у Сомборској нахији. Према сачуваном предању то станиште било је оскудно водом па су се насељеници преселили на погодније место и засновали данашњи старији део Сивца. Назив Стари Сивац (потес где се раније селиште Телека) наговештава да су житељи већ својој првој насеобини дали данашње име.

Најважније културне манифестације у Сивцу су: ФАМУС (Фестивал акустичарске музике), „Ивањско цвеће“ које чува традицију војвођанских Срба староседелаца и културна манифестација „Сивачка ветрењача“, која окупља песнике, сликаре, вајаре, академике и љубитеље уметности.

Старо српско село Сивац први пут се помиње у Крушевском поменику, на почетку 17. стољећа, међу записима православних монаха који су путујући сакупљали дарове и прилоге за Благовештенски манастир у Крушеву.

Село је свакако настало много раније. Истраживачи прошлости Бачке у 16. столећу везују његов настанак за место Телек у Бачкој жупанији. Пре Мохачке битке, 1526. године, они га убрајају у међу вароши.

На реконструисаној мапи Бодрошке и Бачке жупаније Телек се налази јужно од Таванкута. Покрај тог столећа, у турским пореским књигама из 1590. године насеље Телек са тридесет једном кућом сврстано је међу села Сомборске нахије. У истом попису налази се село Телекхаза (Телекхáз фалу) са двадесет девет кућа. У ранијим дефтерима, 1554. и 1570. године, ниједно од њих није забележено, али се у дефтеру из 1579. јавља се село Телекхаза са двадесет осам кућа.

Телек је до Мохачке битке био једно од властелинских добара. После најезде Турака он је изгубио ранији значај, па се већи део становништва Срба преселио на југозападни део Телечке, неколико километара источно од данашњег Сивца. Отуда се у дефтерима помиње насеље Телек и село Телекхаза, некадашња варош која је касније сасвим запустела.

По броју кућа нова насеобина Телек била је једна од већих у Сомборској нахији. Према сачуваном предању то станиште било је оскудно водом па су се насељеници преселили на погодније место и засновали данашњи старији део Сивца. Назив Стари Сивац, који носи потес где се раније познавалоселиштеТелека, наговештава да су житељи већ својој првој насеобини дали данашње име.
Осим штурих записа у дефтерима, нема вести о Сивцу и његовим житељима у доба турске владавине Бачком. Први записи о њима настали су после Бечког рата и Велике сеобе Срба под вођством Арсенија ИИИ Чарнојевића. Године 1702. у Сивцу су пописане 132 куће а истраживачи предпостављају да су међу становницима били и привремено настањени избегли Срби. Када су потом у Поморишју, Потисју и Подунављу установљене војне крајине, а у Бачкој поједина села постала добра подложна Дворској комори, Сивац је постао коморско село.

Од 17.17. у Бодрошкој жупанији, али изван домашаја Србима несклоног жупанијског племства и његових нетрпељивих чиниовника, он је привлачио нове становнике и 1722. има педесет једног пореског обвезника а 1743. сто двадесет једног. У другој половини столећа израста у једно од највећих села у жупанији и 1786. године има 338 српских домова, али је број становника био већи будући да је у селу било настањено и доста мађарских породица.

Житељи Сивца дуго су ћували традиционални начин привређивања. На пространим пустарама гајили су велика стада оваца, коза и говеда.На плодним њивама узгајали су пшеницу, јечам и јари овас. У великим породичним задругама временом су настале занатске радиности од значаја за сеоско привређивање, а већ 1736. у попису становника Сивца забележено је име Самуела Нисима, Јеврејина из Београда,који се бавио трговином бакалуком.

Од 1773. године општина Сивац користила је печат са хералдичким детаљима који су одсликавали прошлост и савременост насеља. Између две палмове гране, поврх цвећа, стајали су плуг са раоником и исукана сабља, уз текст на латинском језику Сиг Паги Сзиватз 1717. Година када је установљена Бодрошка жупанија била је, чини се, наведена ради тога да би се очувала општинска самоуправа.

Једна од преломних година у повести Сивца била је 1786. Тада је у ово велико село Бечки двор населио 135 немачких породица са 475 душа. Усталивши се на плодном земљишту, уз помоћ коју им је власт издашно пружила, досељеници из Немачке су 1796. године установили засебну општину Нови Сивац.
Долазак немачких колониста са новим обичајима и начином привређивања изазвао је велике промене у животу Сивца. На земљишту које им је подарила Комора, они су узгајали нове ратарске културе које су и њима и царској благајни доносиле више прихода него сточарство. Бројнији од досељеника, старинци се нису више могли ослањати претежно на гајење стоке. И они су се морали окренути гајењу уноснијих култура, али и занатима и замашнијим трговачким пословима. Вредни и предузимљиви, успели су да се одрже у царевини у којој су се све више заоштравали односи измеђуБечког двора и угарског племства.

Из књиге Радована МИЋИЋА „Читалиште у Сивцу 1892-2002″.