Црвенка

У далекој прошлости у праисторијско доба земљиште на коме се данас налази Црвенка било је под дубоком водом. Област измедју Дунава и висоравни Телечка била је тада велико, широко језеро које су стари римски историчари назвали „Слатко море“. У то доба могло се путовати лађом од Телечке све до Фрушке Горе и Срема. Телечка је тада била покривена густом шумом у којој је живела многобројна и разноврсна дивљач. И данас наилазимо у околини Црвенке на многобројне увале и удубљења која нам говоре о изворима и потоцима којима је Телечка тада обиловала. У „Купиновој долини“ код мале железничке станице, која се налази на прузи према Суботици нађени су остаци преисторијских животиња као нпр. мамута. Историјски подаци датирају од доба доласка Келта у ове крајеве углавном са хришћанским рачунањем времена. Из поменутог доба има историјских споменика материјалне културе. Тако је у близини Куле нађен разни археолошки материјал из келтског и римског доба као нпр. ђердани, урне и разна грнчарија, поред тога нађен је и новац који је припадао Келтима, Римљанима (Константин Велики), Млетачкој републици и угарски новац који је кован за време краља Андрије II. Сви ови подаци нам говоре да је Црвенка и њена околина била већ прилично рано насељена, можда и неколико стотина година пре наше ере. Почевши од V. и VI. века спуштају се у ове крајеве јужнословенска племена, а крајем IX. века долазе у Панонску низију Мађари. Доласком Турака на Балкан почело је померање јужнословенских племена из области Македоније и Косова крајем XIV. века према северу и северозападу. После битке на Марици (1371) и Косову пољу (1389) почело је масовно пресељавање Срба преко Саве и Дунава у Јужну Угарску. Прво организовано насељавање Срба у Јужну Угарску извршио је угарски краљ Леополд I. средином XVII. века. Намера му је била да осигура јужну границу од надирања Турака и врло честих упада у ове крајеве. Крајем XVII. века почело је масовно пресељавање Срба из области Косова и Метохије а врхунац је била Велика сеоба од 1690 г.
У ово доба насељене су у Јужну Угарску бројне српске породице које су читавом крају дале словенско обележје.
Српски колонисти живели су у то доба под тешким условима јер царска влада није испунила своја ранија обећања.
Они су се бавили примитивном земљорадњом и напасали своју стоку по пространим пашњацима и ливадама.
Колонизација Немаца у ове крајеве почела је такoђе за време Леополда I. у XVII. веку, а наставила се под владавином Јосифа I, Карла VI, Марије Терезије и завршила се владавином Јосифа II. када је достигла врхунац.
Марија Терезија је била прва која је почела у већој мери да насељава Немце у Војводину, а посебно у Бачку.
У оно време област данашње Бачке била је често пустошена у сталним ратовима са Турцима, па је било много напуштених и недовољно насељених феудалних имања. Стога је Јосиф II. одлучио да те опустошене крајеве насели Немцима и то таквим елементом који ће бити одан царској власти и његовом апсолутизму, а који ће у исто време као вешти земљорадници култивирати новонасељене крајеве.
Насељавање Немаца у Војводину било је у складу са царском политиком понемцавања. Јосиф II. је нашао да је за колонизацију јужних делова Угарске најпогодније становништво из области Горње Рајне и то из Витемберга, Елзаса и Лотерингије, Бадена, Хесена и Пфалца које је у већини сељаштво.
Царски проглас о колонизацији који је био објављен 21. септембра 1882. г. наишао је на повољан пријем код рајнских Немаца.
У овом прогласу цар обећава свакој породици кућу са баштом, земљорадницима земљу, стоку и потребне алатке, а занатлијама сав алат и још 50 форинта у готовом. Интересантно је напоменити да је за надничаре предвиђен само најпотребнији прибор за рад без помоћи у новцу.
Поред овога свакој породици је обезбедјен путни трошак до новог пребивалишта и загарантовано ослободјење од државних и спахијских пореза, дажбина и терета за идућих 10 година.
И поред тога сто су владари појединих државица у Немачкој спречавали исељавање ипак су велике групе Немаца, примамљене обећањима и надом у лепши живот, кренуле у рано пролеће 1783.г. у Угарску.
Прво сабирно место био је град Рогенсбург до кога су колонисти дошли колима. Овде су добили нове пасоше или су им потврдјени стари па су затим кренли бродом до Беча.
Путовање до Беча је трајало 10 дана. У Бечу је свака породица по члану добила две форинте и насељенички пасош на коме је било назначено место у које се упућује. Колонисти који су били одредјени за жупанију Бачку упућени су одмах у Сомбор где су се имали јавити такозваној „Насељеничкој канцеларији“.
Овде је свака породица по члану добила по једну форинту и на сваку главу преко десет година старости два крајцера и једну мерицу брашна, мало дрва, сламе, сирћета. Овакву помоћ добијале су све породице сваког месеца док им није подигнута кућа.
Тако су из Сомбора упућени први колонисти у Црвенку 1783. године у јуну месецу.
Пре досељавања Немаца Црвенка је била феудално имање које се налазило на Телечкој, Јужно од Бајше а источно од Сивца.
Јужно од Црвенке налазила се пустара Салашиц која се простирала све до вепровачког атара (данашњи Крушчић).
Године 1655. Црвенка је прешла у посед Веселењи Адама. Када је почела колонизација Црвенке 1783.г. тада је настао и црвеначки атар, спајањем пустара Салашиц, Белог Брда и Брестовсица.
Бело Брдо налазило се према Кули, Салашић и Брестовсић од крстурског пута према Сивцу односно Кули.
Временом су имена ових пустара потпуно исчезла.
По нацрту који је рађен приликом колонизације, Црвенка се налази испред Телечке насред друма Сивац – Кула. То је уствари њен данашњи положај. Тада је пројектован и нацрт насеља са правим улицама.
После премеравања установљено је да Црвенка заузима 6859 к.ј. а са спољним салашима 15.694 к.ј.

О пореклу имена Црвенка нема поузданих објашњења него постоји неколико претпоставки.
Тако једна од њих говори да је име Црвенка настало од црвенкасте земље које је било у изобиљу на Телечкој, а друга да то има везе са многобројним црвеним маковим цветом (булка) кога је много било у црвеначкој долини. Прихватљива је и претпоставка да су бајшани, који су били Словени, дали име Црвенка, јер су често напасали стоку на широким црвеначким ливадама и на Телечкој где је било доста црвенкасте земље.
Ова претпоставка наводи на закључак да је овај крај пре колонизације Немаца био насељен Словенима и да је име Црвенка словенског порекла.
У прилог овој тврњи иде и претпоставка да је ово бугарска реч је на бугарском језику значи црвена зграда или у преносном значењу тврђава, што се мозе повезати са шанчевима у сомборском атару.
И у самој Црвенки мештани су звали једну од улица Ратц Гассе (Српска
улица), све до најновијег времена, а усмено предање то потврђује јер говори се да су немачки досељеници затекли у Црвенки неколико српских породица које су временом исчезле.
Најзад неки претпостављају да име Црвенка потиче од речи цер и венац, јер је раније било на Телечкој мањих церових шумица које су се веначно пружале.
И ова претпоставка као и наведене потврђују словенско порекло имена насеља.
Место и име Црвенка први пут се спомиње 1543. године у урбарској књизи калочке бискупије док у турским споменицима тога доба нема помена њеног имена.
Године 1785. Црвенка је као село била већ подигнута и имала је 500 кућа.
Један део колониста био је размештен по српским и мађарским кућама у оближња села као нпр. Сивцу, јер све куће још нису биле довршене.
Када су до јесени 1785. године све куће довршене Црвенка је имала пет попречних улица. Свака кућа била је од набоја, а имала је једну собу, кухињу и оставу и стају, а била је покривена трском.
При усељавању у кућу сваки колониста добио је краву, кревет, сламарицу, тепих, шест врећа, начве, секиру, брадву, ашов, вретено, сито, валов, лопату за хлеб и музарицу.
Поред овога земљорадници су добијали 10-20 јутара земље и ливаду, 2-4 коња или 22 форинте за прибор, плуг и неокована кола а ораница је била засејана пшеницом и кукурузом.
Сваки занатлија је добио кућу, башту и 50 форинти за алат.
У Црвенку су одмах дошли учитељ, поп и бележник.
Учитељ и бележник су добили по 20 јутара земље и кућу а поп 40 јутара. Била је подигнута и болница на горњем крају пете улице ради пружања помоћи онима који су се разболели услед промене климе.
До краја 1785. г. у Црвенки је било насељено 2.500 колониста у 500 кућа.
Лето и јесен исте године и зиму 1785/86. колонисти су провеле већ у новом пребивалишту. Пролеће 1786 и 1787 г. било је веома кишовито тако да су улице биле пуне воде, а куће су се од влаге рушиле или биле пред падом.
Слично је било и са осталим насељима у околини.
Опасност од подземних вода и нових поплава изискивала је одводњавање, па је 1786. г. прокопан јарак у ширини од једног метра од Куле до старог Врбаса. Како је ово било сасвим недовољно 1787. г. продужен је канал до Сивца.
После овога приступило се прокопавању канала ДУНАВ-ТИСА по коме ће моћи саобраћати мањи бродови.
Рад на прокопавању данашњег Великог Бачког Канала почео је 1792. г. а завршен је 1802. г. Укупни трошкови износили су 300.000 форинти. Канал добија воду из Дунава код Бездана а улива се у Тису код Старог Бечеја и својим током пресеца Црвенку на два дела. Тако је прокопавањем канала извршено одводњавање сувишне воде а Црвенка која је била нарочито угрожена обезбеђена је од поплава.
Већи део црвеначких колониста били су евангелисти који су већ 1785.г. основали своју црквену општину а 1812.г. подигли и своју цркву. Мањи део је припадао реформатима који су своју црквену општину основали 1786.г. а цркву подигли такође 1812.г. Најмање је било католика. Они су црквену општину основали тек 1896.г. а њихова црква је подигнута 1892.г.
Одмах при досељавању за евангелике је отворена народна школа у једној изнајмљеној просторији на којој се радило све до 1803.г. када је подигнута прва школа са учитељским станом. Друга евангелистичка школа прорадила је 1820.г. Ово су биле школе за децу до 12 година а продужене школе за децу од 12 до 15 година није било. Обе ове школе држала је евангелистичка црквена општина, а тек крајем XИX. века основана је и прва општинска народна школа којом је управљала месна власт.

Као и данас тако и од настанка Црвенке од привредних грана је доминирала пољопривреда, а нарочито земљорадња, сточарство и виноградарство.
Симболика старог црвеначког печата то потврђује јер се на њему налазе брежуљци са класјем, раоником, виновом лозом и подрумима. Занатлије су у почетку у мањем броју заступљене али се занатство доста брзо развијало тако да је већ 1882. године основано неколико еснафа: коларски, кројачки, ковачко, обрачунски и ткачки.
Средином XИX. века сви потребни занати постојали су у Црвенки и било је вештих мајстора који су у читавој околини били познати. У ово време еснафи су се распали а основано је удружење занатлија које је отворило прву школу за шегрте.
Предузимљиви црвеначки колонисти непрестано су усавршавали начин обрађивања земље примењујући све техничке новитете тога доба. Убрзо су се издвојили и крупнији земљорадници тако да је већ 60-тих година XИX. века у Црвенки било 32 парне вршалице.
Поред земљорадње која је на првом месту виноградарство је имало далеко мањи значај.
Од 1840-1900.г. Црвенка је била трговачки центар Средње Бачке за трговину житарицама а нарочито пшеницом и кукурузом. Сељаци су довозили колима жито у Црвенку са даљине 80-100км. где су га преузимали трговци-препродавци и упућивали колима до Дунава па затим даље до Будимпеште, Беча и Регенсбурга.
У ово доба канал је био животна артерија за трговину Средње Бачке, јер су путеви били тако рђави да су у јесен и пролеће представљали дубока блатишта по којима није био могућ никакав саобраћај. Рдјаво стање саобраћаја ометало је брзи привредни развој, а када је 1885. г. изграђена пруга Будимпешта-Земун преко Врбаса а затим пруге Сомбор-Бечеј и Суботица-Богојево, Црвенка је као трговиште почела да опада јер су сва места на овим пругама, заинтересована за Црвенку, имала могућност за транспорт железницом.

Почетком XX. века Црвенка је као трговачки центар Средње Бачке изгубила сваки значај. Од тога времене Црвенка извози само кукуруз, јер се пшеница прерађивала у локалним млиновима.
Кроз читав XИX. век број становника у Црвенки је нормално растао тако да је 1825.г. било 3.875 становника а 1850.г. број се повећао на 6.308.
У два маха 1836 и 1879. године харала је у Црвенки епидемија колере која је јако проредила становништво.
Званичан попис 1900. г. утврђује да је Црвенка имала 7.563 становника у 1166 кућа и то: 6.911 Немаца, 499 Мађара, 60 Срба, 49 Хрвата, 38 Словака, 67 Јевреја, 1 русина и 4 осталих. Године 1909. Црвенка је имала пошту, телеграф, железничку станицу, читаоницу, касино, четири мање фабрике машина, четири циглане, два млина, једну кречану и мању фабрику масла и сира.
Развој индустрије кулминирао је 1912.г. када је подигнута фабрика сећера са англо-мађарским капиталом у висини од 16.000.000 динара. Подизање ове фабрике било је од великог привредног значаја за Црвенку и околину.
Пред други светски рат фабрика је прешла у власништво англо-чешке банке. Када је прорадила њен капацитет је био 140 вагона шећерне репе за 24 сата, а од 1926.г. прерађивала је 250 вагона.
Поред фабрике шећера прорадила је 1923.г. и фабрика шпиритуса која од меласе производи чисти алкохол.
Од 1928.г. сопствена електрична централа даје енергију поред Црвенке Крстуру и Лалићу а од 1944. године и Крушчићу.
За време „кампање“ у фабрици је било запослено 1.600 радника а у преосталим месецима око 200.
У периоду између два рата производња шећера била је неравномерна тако да је 1929/30.г. за деведесет ипо дана произведено 170.000, а 1934/35.г. целокупна кампања је трајала свега 40 дана.
У овом времену у Црвенки су се гајиле житарице, али је гајење уљарица и шећерне репе знатно порасло.
Занати у овом периоду тако су се развили да је 1935.г. било укупно 199 занатских радњи.
Пред други светски рат по незваничној процени Црвенка је имала 11.000 становника, што значи да се од последњег пописа 1931.г. када је било 9.023 ст., увећао број за приближно 2.000. На оволики број становника долазиле су 4 мануфактурне радње, 2 гвожђаре и још 25 мањих трговачких радњи поред две јувелирске и филијале „Бата“.
У лето 1944.г. када је Црвена армија упала у Банат и када су војвођански партизански одреди појачали активност Немци су почели да се спремају за исељавање у Аустрију и Немачку по директиви из Немачке. Када су јединице НОВ и ПОЈ почеле да ослобађају Бачку уз садејство Црвене армије почелео је убрзано исељавање Црвенке. Немци су напустили Црвенку у времену од 3. до 14. октобра 1944.г. тако да је од око 11.000 становника остало свега 500.

Колонизација Црвенке(1945/46)
После исељавања Немаца у октобру 1944.г. у Црвенки је било око 1.000 напуштених кућа.
По закону о аграрној реформи и колонизацији у напуштене куће, у првом реду, сиромашне и заслужне породице из устаничких крајева долазе у Црвенку.
За Црвенку су одређени углавном колонисти земљорадници из Црне Горе и то из даниловградског среза.
Први колонисти почели су да стижу у Црвенку крајем новембра 1945.г. посебним железничким композицијама.
Одмах по доласку нарочити одбор је прихватао колонисте и смештао их у куће. Како су колонисти дошли са најнужнијим стварима, то им је одмах пружана помоћ у храни па је свако домаћинство добијало одговарајућу количину брашна, кукуруза, сланине и меса према броју чланова породице.
Сваки колониста земљорадник добио је 7-12 јутара земље такође према броју чланова породице, кућу са баштом и виноградом, затим за 516 домаћинстава додељена је по једна крава и један пар коња са целокупном опремом и пољопривредним алатом.
Осим овога свако домаћинство је добило намештај, постељину и посуђе и све то бесплатно.
Колонизација је завршена у пролеће 1946.г. Како се није пријавио довољан број колониста из даниловградског среза тај број је допуњен са неколико породица из никшићког среза а затим из Босне, Херцеговине, Хрватске (Далмација и Лике).
Данас Црвенка броји 8.547 становника разних националности: Срба, Црногораца, Хрвата, Мађара, Немаца, Русина, Словака,Чеха и Македонаца.
Већ 1946. г. основана је прва Сељачка радна задруга и то „Пролетер“ и „Јединство“.
Тако је уствари одмах после рата почео социјалистички преображај села. 1950.г. све три задруге су се спојиле и тако је настала данашња СЗР „Маршал Тито“ која броји 986 домаћинстава са укупном површином обрадиве земље од 6.450 јутара и 108 јутара пашњака.
Свако домаћинство поседује и окућницу према броју чланова породице а читава окућница у месту износи око 1.100 јутара.
Данас задруга ради по привредном рачуну.
Поред сељачке радне задруге у Црвенки постоји и државно добро „7.јули“ које на савремен начин обрађује око 6.000 јутара оранице.
Занатство се постепено опоравља и данас раде у Црвенки 43 занатске радње приватног сектора. Трговачких радњи има 6 од којих 3 припадају Земљорадничкој задрузи а друге 3 су државне.
Поред ових привредних грана и индустрија има своју улогу.
Фабрика шећера је и данас једна од највећих у држави и даје високи проценат целокупне производње сећера у нашој земљи.
За време кампање шећерана утростручава број својих радника који привремено мењају физиономију Црвенке.
Уз Фабрику шећера постоји и Савезни завод за селекцију и производњу шећерне репе који је основан 1945.г. а данас у њему раде два инжењера и јос 12 службеника.
Задатак завода је да пронађе најбољу врсту семена шећерне репе која ће на овом земљишту давати најбољи квалитет уз најбољи могући приход.
Поред Фабрике шећера у Црвенки ради и једна циглана и један млин.
Број школа и школске деце у односу на предратно доба много је порастао.
Тако данас раде основна школа, Стручна
школа ученика у индустрији и занатству и непотпуна гимназија. Основну школу похађа 560 ученика које обучава 14 учитеља. У непотпуној гимназији има 650 ученика у 16 оделења. У гимназија ради 17 наставника.

САВО АТАНАЦКОВИЋ, 1952. ГОДИНА.